Vanugovorna (deliktna) šteta – opšta načela i odgovornost po osnovu krivice

Članovima 154. – 209. Zakon o obligacionim odnosima reguliše vanugovornu odgovornost za štetu kroz devet odseka i to opšta načela, odgovornost po osnovu krivice, odgovornost za drugog, odgovornost preduzeća i drugih pravnih lica prema trećem, odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti, posebni slučajevi odgovornosti, naknada, odgovornost više lica za istu štetu, pravo oštećenika posle zastarelosti prava da zahteva naknadu.

OPŠTA NAČELA
OSNOVI ODGOVORNOSTI
Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Za štetu od stvari i delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu. Bez obzira na krivicu, za štetu se odgovara i u drugim zakonom predviđenim slučajevima.

Ovim članom Zakona o obligacionim odnosima ustanovljavaju se krivica (subjektivna odgovornost) i rizik (objektivna odgovornost) kao dva osnova odgovornosti za štetu. Krivica ima tri oblika, i to obična nepažnja (culpa levis), krajnja nepažnja (culpa lata) i namera (dolus). Osnovni oblik krivice, odnosno obična nepažnja se pretpostavlja, što znači da je za naknadu štete oštećenom dovoljno da dokaže postojanje štete i uzročnu vezu između štetnikove radnje i nastale štete, međutim ukoliko štetnik dokaže odsustvo svoje krivice, ne duguje naknadu. Rizik predstavlja osnov odgovornosti za štetu koja potiče od opasne stvari, odnosno opasne delatnosti. Za ovu vrstu štete odgovara se bez obzira na krivicu, te je dovoljno dokazati postojanje štete, dok se uzročnost pretpostavlja, te će štetnik odgovarati ukoliko ne uspe da obori ovu pretpostavku.

ŠTETA

Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećavanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).

Pravimo razliku između materijalne i nematerijalne štete. Materijalna šteta nastaje na imovini, dok nematerijalna šteta nastaje u ličnosti oštećenog. Materijalna šteta se manifestuje kao obična šteta, koja predstavlja umanjenje nečije imovine (smanjenje aktive ili povećanje pasive) i kao izmakla korist koja predstavlja sprečavanje povećanja imovine, odnosno korist koja se osnovano mogla očekivati po redovnom toku stvari, ili je prema posebnim okolnostima slučaja, van razumne sumnje, a ne na osnovu nekog optimističkog predviđanja dobitka i planova poverioca, izvesno da bi on tu korist ostvario, a što je sprečeno štetnikovom radnjom.

ZAHTEV DA SE UKLONI OPASNOST ŠTETE

Svako može zahtevati od drugoga da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od koje proizilazi uznemiravanje ili opasnost štete, ako se nastanak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti odgovarajućim merama. Sud će na zahtev zainteresovanog lica narediti da se preduzmu odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja, ili da se otkloni izvor opasnosti, na trošak držaoca izvora opasnosti, ako ovaj sam to ne učini.

Kada se priča o izvoru opasnosti od koga preti znatnija šteta, odnosno delatnosti od koje proizilazi uznemiravanje ili opasnost štete, misli se na imisije (štetne gasove iz fabrika, otpadne vode, neprijatne mirise, buku). Zakon postavlja obavezu sprečavanja štete usled ovakvih imisija odgovarajućim merama, a ukoliko je to nemoguće, sud može na zahtev zainteresovanog lica narediti uklanjanje izvora opasnosti na trošak držaoca izvora opasnosti.

Recimo vlasnik, odnosno držalac nepokretnosti kojima preti opasnost od štete usled izlivanja atmosferskih voda sa puta su aktivno legitimisani za podnošenje tužbe protiv jedinice lokalne samouprave, kojom se traži izvođenje radova radi ostvarivanja zaštite od štetnog dejstva izlivanja voda. Isto tako, vlasnik parcele kroz koju ide kanal u koji vlasnik susedne parcele ispušta fekalne i otpadne kanalizacije, koje su štetne i opasne po zdravlje ljudi i životnu sredinu, je aktivno legitimisan za podnošenje tužbe protiv suseda kojom zahteva uklanjanje izvora opasnosti.

Ako šteta nastane u obavljanju opštekorisne delatnosti za koju je dobijena dozvola nadležnog organa, može se zahtevati samo naknada štete koja prelazi normalne granice, ali i u tom slučaju se može zahtevati preduzimanje društveno opravdanih mera za sprečavanje nastupanja štete ili za njeno smanjenje.

Recimo štetu nastalu usled radova na rekonstrukciji saobraćajne infrastrukture, što predstavlja opštekorisnu delatnost, sud će dosuditi samo ukoliko ona, odnosno njen intenzitet prelazi normalne granice, odnosno ukoliko ne postoji pravična srazmera između cilja predmetne rekonstrukcije i sredstava kojima se taj cilj ostvaruje (visina štete). Ukoliko je visina štete veća od vrednosti rekonstrukcije, sud će dosuditi naknadu štete koja je nastala preko normalne granice, ali na primer šteta u vidu izgubljene dobiti zbog smanjenog obima poslovanja usled rekonstrukcije saobraćajne infrastrukture nije šteta koja prelazi normalne granice. Ali čak i u slučajevima nastanka štete u obavljanju opšte korisne delatnosti koja ne prelazi normalne granice oštećeni može zahtevati preduzimanje društveno opravdanih mera za sprečavanje nastupanja štete ili za njeno smanjenje.

ZAHTEV DA SE PRESTANE SA POVREDOM PRAVA LIČNOSTI

Svako ima pravo zahtevati od suda ili drugog nadležnog organa da naredi prestanak radnje kojom se povređuje integritet ljudske ličnosti, ličnog i porodičnog života i drugih prava njegove ličnosti. Sud, odnosno drugi nadležni organ može narediti prestanak radnje pod pretnjom plaćanja izvesne novčane svote, određene ukupno ili po jedinici vremena u korist povređenog.

Lična prava su pravo na život, psihički i telesni integritet, privatni život, glas, dostojanstvo, identitet i slično. Ukoliko je započeta radnja, sa izgledom da se nastavi, kojom je neko od ličnih prava određenog lica ugroženo, ono ima pravo da od suda traži zaštitu, odnosno presudu kojom bi sud naredio prestanak radnje ugrožavanja. Ova odredba je preventivnog karaktera, s obzirom da ima za cilj prestanak radnji ugoržavanja, a ne naknadu, za razliku od odredbi Zakon o obligacionim odnosima koje za predmet imaju nematerijalnu štetu.

Ukoliko recimo jedno lice u stambenoj zgradi pravi konstantnu buku u svom stanu puštajući glasnu muziku i time narušava lični i porodični život lica iz susednog stana, lice iz susednog stana se na osnovu ove odredbe može obratiti sudu i tražiti prestanak ovakvih radnji pod pretnjom plaćanja izvesne novčane svote.

ODGOVORNOST PO OSNOVU KRIVICE
POSTOJANjE KRIVICE

Krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom.
Krivica predstavlja osnov odgovornosti za štetu. Postoje dva oblika krivice, i to nepažnja i namera. Nepažnja je lakši oblik krivice i ima dva oblika. Lakši oblik nepažnje, obična nepažnja (culpa levis), postoji kada štetnik nije pokazao pažnju običnog čoveka ili dobrog domaćina, dok teži oblik nepažnje, krajnja nepažnja (culpa lata), postoji kada štetnik nije pokazao pažnju iole pažljivog čoveka. Teži oblik krivice, namera (dolus), postoji kada je štetnik bio svestan svojih postupaka i hteo štetnu posledicu (direktni umišljaj) ili je bio svestan mogućnosti nastupanja štetne posledice, pa je na nju pristao (eventualni umišljaj). Samo se osnovni oblik krivice, odnosno obična nepažnja pretpostavlja, što znači da je oštećeni ne mora dokazivati, već je dovoljno da dokaže postojanje štete i uzročnu vezu između štete i štetnikove radnje, dok se štetnik može osloboditi odgovornosti ukoliko dokaže odsustvo svoje krivice.

NEODGOVORNA LICA

Lice koje usled duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja ili kojih drugih razloga nije sposobno za rasuđivanje, ne odgovara za štetu koju drugome prouzrokuje.

Kako bi neko lice moglo biti odgovorno za nastanak štete, ono mora biti uračunljivo, odnosno sposobno za rasuđivanje. Ukoliko neko lice nije sposobno za rasuđivanje, ne može biti ni krivo za nastanak štete.

Ko drugome prouzrokuje štetu u stanju prolazne nesposobnosti za rasuđivanje, odgovoran je za nju, izuzev ako dokaže da nije svojom krivicom dospeo u to stanje. Ako je u to stanje dospeo tuđom krivicom, za štetu će odgovarati onaj ko ga je u to stanje doveo.

Ukoliko je recimo štetnik sam sebe doveo u stanje nesposobnosti za rasuđivanje upotrebom narkotika, on će biti odgovoran za štetu bez obzira na stanje neuračunljivosti u kome je štetu pričinio. Ali neće biti odgovoran ukoliko je u stanje neuračunljivosti doveden jer mu je narkotik na primer podmetnut u piće, već će biti odgovorno lice koje mu je narkotik podmetnulo.

ODGOVORNOST MALOLETNIKA

Maloletnik do navršene sedme godine ne odgovara za štetu koju prouzrokuje. Maloletnik od navršene sedme do navršene četrnaeste godine ne odgovara za štetu, osim ako se dokaže da je pri prouzrokovanju štete bio sposoban za rasuđivanje. Maloletnik sa navršenih četrnaest godina odgovara prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu.

Iz ove odredbe proizilazi da sa navršenih četrnaest godina maloletnici postaju deliktno sposobni i mogu da odgovaraju za štetu kao i punoletna lica. Pre toga, od navršene sedme do četrnaeste godine odgovaraju samo ukoliko se dokaže da su bili sposobni za rasuđivanje, što je na oštećenom, dok su maloletnici koji imaju ispod sedam navršenih godina apsolutno oslobođeni odgovornosti za štetu koju pričine, bez obzira na eventualnu sposobnost za rasuđivanje.

NUŽNA ODBRANA, STANjE NUŽDE, OTKLANjANjE ŠTETE OD DRUGOG

Ko u nužnoj odbrani prouzrokuje štetu napadaču nije dužan naknaditi je, osim u slučaju prekoračenja nužne odbrane.

Nužna odbrana predstavlja jedan od osnova isključenja odgovornosti za naknadu štete. U nužnoj odbrani postupa lice koje pričini štetu nekom licu da bi od sebe ili nekog drugog odbio istovremen protivpravni napad tog lica. Da bi se primenio institut nužne odbrane mora biti ispunjeno nekoliko uslova. Napad mora biti delo čoveka, mora biti stvaran, protivpravan i uperen na neko pravno dobro ili pravni interes nekog lica, a odbrana kojom se pričini šteta mora biti uperena protiv kakvog pravnog dobra ili pravnog interesa napadača, istovremena napadu i neophodna da bi se napad odbio, kako ne bi došlo do prekoračenja nužne odbrane, u kom slučaju bi šteta morala biti nadoknađena.

Ukoliko recimo neko lice, kako bi sprečilo napad šipkom na svog oca, udari pesnicom napadača u predelu glave i time mu nanese lake telesne povrede, neće biti odgovoran za naknadu štete napadaču, s obzirom da napad i odbrana u ovom slučaju ispunjavaju uslove za primenu instituta nužne odbrane. S druge strane, ukoliko recimo napadač krene pesnicom na njegovog oca, koji je fizički jači od napadača i u mnogo boljoj formi, pa on u njega puca iz pištolja kako bi napad na svog oca zaustavio, doći će do prekoračenja nužne odbrane, jer ovakav postupak nije srazmeran napadu, te će on biti odgovoran za naknadu štete.

Kad neko prouzrokuje štetu u stanju nužde, oštećenik može zahtevati naknadu od lica koje je krivo za nastanak opasnosti štete, ili od lica od kojih je šteta otklonjena, ali od ovih poslednjih ne više od koristi koju su imala od toga.

Stanje nužde je poput nužne odbrane jedan od osnova isključenja odgovornosti za naknadu štete. Stanje nužde postoji kada je šteta naneta radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost štete koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pritom učinjena šteta nije veća od štete koja je pretila. Odlike instituta stanja nužde su postojanje opasnosti i otklanjanje opasnosti. Opasnost mora biti neskrivljena od strane lica koje prouzrokuje štetu ne bi li štetu izbeglo, stvarna, a može biti delo čoveka, životinje ili prirodne sile, dok otklanjanje opasnosti mora biti istovremeno sa opasnošću, da se opasnost ni na koji drugi način do prouzrokovanja štete nije mogla otkloniti i da šteta od opasnosti koja je pretila nije veća od prouzrokovane štete.

Na primer, besan pas nekog prolaznika se otrgne sa povodca i uđe u jedno dvorište u kom je primetio živinu koja se slobodno šetala, međutim, tu se našao vlasnik kuće u čije dvorište je pas ušao i uspeo da otera psa u dvorište suseda, te je pas napao i ubio jedan deo susedove živine dok ga vlasnik nije obuzdao. Oštećenik ima pravo da zahteva naknadu štete od vlasnika psa koji je kriv za nastanak opasnosti štete, ili od suseda, koji je u stanju nužde oterao psa u oštećenikovo dvorište i otklonio štetu koja je mogla nastati njemu, ali samo do visine koristi koju je sused imao.

Ko pretrpi štetu otklanjajući od drugog opasnost štete, ima pravo zahtevati od njega naknadu one štete kojoj se razumno izložio.

Ukoliko je recimo besan pas sa ulice uleteo u dvorište u kom se slobodno šetala živana, pa je sused primetivši to pokušao da istera psa iz komšijinog dvorišta time izloživši sebe povredama u vidu ujeda psa, on će imati pravo od komšije zahtevati naknadu štete.

DOZVOLjENA SAMOPOMOĆ

Ko u slučaju dozvoljene samopomoći prouzrokuje štetu licu koje je izazvalo potrebu samopomoći, nije dužan naknaditi je. Pod dozvoljenom samopomoći podrazumeva se pravo svakog lica da otkloni povredu prava kad neposredno preti opasnost, ako je takva zaštita nužna i ako način otklanjanja povrede prava odgovara prilikama u kojima nastaje opasnost.

Dozvoljena samopomoć je takođe jedan od osnova isključenja odgovornosti za naknadu štete, te oslobađa obaveze naknade štete lica koje je štetu prouzrokovalo licu koje je izazvalo potrebu samopomoći.

Recimo da postoje dve strane u ugovornom odnosu po kome je jedna strana drugoj prenela pravo svojine na tri prikolice, od kojih joj je dve bilo isporučeno odmah, koje je druga strana trebalo da koristi obavljajući delatnost prevoza robe i na taj način otplati prvoj strani dug u ratama. Prvoj strani je isplaćen dug u visini vrednosti jedne prikolice, međutim posle toga druga strana prestaje sa isplatom rata, ali s obzirom da je na prikolicama stekla pravo svojine, tražila je od prve strane predaju poslednje ugovorene prikolice. Prva strana ima po osnovu retencije, odnosno prava zadržavanja, koje je sredstvo dozvoljene samopomoći, pravo zadržati poslednju prikolicu do isplate pune cene.

PRISTANAK OŠTEĆENIKA

Ko na svoju štetu dozvoli drugome preduzimanje neke radnje, ne može od njega zahtevati naknadu štete prouzrokovane tom radnjom. Ništava je izjava oštećenika kojom je pristao da mu se učini šteta radnjom koja je zakonom zabranjena.

Pristanak oštećenog lica je još jedan od osnova za isključenje odgovornosti za naknadu štete, s tim da radnja na koju je oštećeni pristao, a kojom je nastala šteta, mora biti zakonom dozvoljena.

Ukoliko recimo omladinski igrač amater u nekom fudbalskom klubu za vreme treninga, bez kontakta sa drugim igračima, trčeći za loptom padne i polomi nogu, nema prava tražiti naknadu štete od kluba, s obzirom da je pristajući da trenira fudbal pristao na pravila igre i na moguće povrede koje ga za vreme igre mogu zadesiti.