NEZAKONITO NAPLAĆIVANJE PREMIJE OSIGURANJA OD STRANE BANAKA KOD UGOVORA O STAMBENOM KREDITU

Pored troška za obradu kreditnog zahteva koji banke neosnovano naplaćuju prilikom zaključenja bilo koje vrste ugovora o kreditu od korisnika kredita, o čemu sam pisao u prethodnom tekstu, banke takođe neosnovano od korisnika kredita naplaćuju i premiju osiguranja stambenog kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita (NKOSK).

Reč je o stambenim kreditima koji su uvek obezbeđeni hipotekom, ali na ovaj način banke se dodatno obezbeđuju tako što plaćanjem premije osiguranja (a što banke nezakonito “prevaljuju” na korisnika kredita) Nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita ona preuzima deo rizika na sebe, te u slučaju nemogućnosti banke da naplati svoja potraživanja od korisnika kredita, a koja nastaju do prodaje hipotekovane nepokretnosti, snosi deo istih.

Prilikom zaključivanja ugovora o stambenom kreditu sa korisnikom kredita banke ugovaraju odredbu kojom se korisnik kredita obavezuje da izmiri troškove osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita.

Ova odredba je ništava iz sledećih razloga.

Zakon o obligacionim odnosima propisuje da se ugovorom o osiguranju obavezuje ugovarač osiguranja da plati određeni iznos organizaciji za osiguranje (osiguravač), a organizacija se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo.

Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita je osiguravač, dok je ugovarač osiguranja i osiguranik u ovom slučaju isto lice, odnosno banka, koja se obezbeđuje za slučaj da ne može da naplati svoja potraživanja od korisnika kredita. Iz ovoga proizilazi da ne postoji nikakav odnos između korisnika kredita i Nacionalne korporacije za osiguranje kredita. Korisnik kredita nije ugovorna strana i nema nikakvu korist od osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje kredita, a snosi trošak istog.

Član 1065. Zakona o obligacionim odnosima propisuje da je cena koju korisnik kredita plaća banci za stavljanje na raspolaganje određenih novčanih sredstava isključivo ugovorena kamata. Iz ovog člana proizilazi da ukoliko banka želi da “prevali” obavezu plaćanja premije osiguranja na kupca, ona to mora uraditi kroz kamatnu stopu. U suprotnom, ona pored kamate nameće korisniku kredita i druge nesrazmerne obaveze, pa je ovakva praksa banke u direktnoj suprotnosti sa navedenim članom Zakona o obligacionim odnosima.

Takođe, mehanizmi kojim banka određuje visinu premije osiguranja koju nezakonito naplaćuje od korisnika kredita su nepoznati. Na ovaj način se korisnici kredita dovode u neravnopravan položaj, jer ne mogu uticati na sadržinu unapred pripremljenog ugovora od strane banke, koja za sebe zadržava parvo da odredi visinu premije osiguranja, bez obrazloženja kako je ona utvrđena. Ovakvo postupanje je u suprotnosti sa osnovnim načelima obligacionog prava.

S obzirom da banke odbijaju da isplate korisnicima kredita neosnovano naplaćen iznos premije osiguranja dobrovoljno, rešenje je obraćanje nadležnom sudu tužbom. Sudovi usvajaju ove tužbene zahteve, a korisnici kredita ovaj iznos mogu naplatiti od banaka po pravnosnažnosti presude i to sa zakonskom zateznom kamatom od dana uplate navedenog iznosa banci. Ovi postupci su jednostavni i brzi i po pravilu se završavaju na jednom ročištu.